Vuka oko nas

Metodom unosa slova, video klipa i ljomže, šempi ovaj post za Brata Pantelu i sve njegove fenove, zato što mi šalje ljubac ko Rusija s vremena na vreme!

Fala Pantela.

 Volim Brata Pantelu, nači volim ono što piše na njegovom zidu i metodom opuštanja tamči redovno!

 Pratite ga! http://www.facebook.com/pages/Pantela/270194256332532

P. S. : Brat Pantela preferira čirilicu, ali ovo je moj blog, a ja forsiram latinicu!

Kao što to obično biva, ne može dugo da traje odmaranje i lenčarenje po ceo dan, iako bi mnogi od nas voleli da to traje beskonačno dugo. Ali, i dosadno je po ceo dan ne raditi bukvalno ništa. Jedan od dokaza za moje ''mudre'' misli je knjiga ''Slobodna deca Samerhila'' Aleksandra Nila. Izuzetno interesantna knjiga. Ko voli i zna da čita, slobodno je može potražiti u obližnjoj knjižari.

Elem, da pređem na stvar.

 Slave i rođendani su ovih dana u velikom zaletu, pa tako ni mene nisu zaobišli ti svečani događaji. Vratio sam se u svoj rodni kraj da sve to proslavim. Išlo mi je na ruku i to što u periodu tih proslava moj fakultet nije radio. Odnosno, dobili smo jednu nedelju odmora, kako bi se što lakše pripremili za predstojeće kolokvijume. Ali, ko još sprema kolokvijume za vreme slava? Jedva sam čekao da ugrabim prvu priliku kako bi' se vratio kući i kako bi zaboravio bar malo na fakultetske obaveze.

Moja misija se uspešno završila, bilo je to lepih desetak dana. Mnoge sarme i kolači su završili u mom stomaku. Zna se da se na slavama preskače samo prag. Bogata trpeza svakog dana na stolu, prosto je milina uvek vratiti se kući. A posle jela, sledilo je naravno višečasovno lenčarenje, a sve u cilju bržeg svarivanja hrane i kasnije ponovno konzumiranje iste. Naravno da se svi mi brzo priviknemo na tako lagodan život, sve nam je lepo, ali kad treba da se vratimo svojim obavezama, e tu već nastaje problem. ''Kako? Kako se vratiti? Zašto? Meni je ovde lepo, neću da se vratim.'' Ali onda shvatiš da te to neprestano lenčarenje i uživanje ne ispunjava i da ako želiš da uspeš u životu, moraš malo i da se pomučiš.

I zato se ja vratih u veliki grad, sa jasnom namerom i ciljem. 

I tako, napravih i ja svoj blog ovde.  Znam, znam, samo sam ja falio. Naime, na ovaj smeo poduhvat sam se odlučio jer smatram da mogu da iznesem neka svoja zanimljiva i interesantna mišljenja, a možda i dobijem neku povratnu informaciju uz to. Ko zna, videćemo, vreme će pokazati. :P Nikada do sada nisam imao blog ni na jednom sajtu. Da, ovo je moj prvi blog ikada. Početni ili tzv. prvi utisak je verovatno najbitniji. Ali, pitanje je uopšte, da li će biti tog prvog utiska, da li će moje blogove uopšte neko od vas čitati i komentarisati. To sigurno zavisi dosta i od mene. Logično. Ovde verovatno već ima dosta iskusnih blogera koji znaju kako da se približe masi pravim rečima, ali ne mora da znači da ako sam ja sad nov, da nemam baš nikakvog iskustva i da neću uspeti brzo da se snađem. Video sam kako sve to otprilike funkcioniše.

Verovatno je do sad postojao neki strah od nečeg novog, meni relativno nepoznatog, strah od toga da li ću se nekom svideti ili ne, da li ću napraviti neku grešku (gramatičku npr.) zbog koje će mi se neko posle smejati i zbog čega ću biti obeležen do kraja svog blogerskog života. Ali nema veze, vredi pokušati, pa šta bude. Jedan je život. Sve kritike, pozitivne i negativne će biti korisne. Svaki komentar na mom blogu ću ceniti.Tako da, navalite već sad ako želite.

Dobrodošli ste svi.

dshone