Kao što to obično biva, ne može dugo da traje odmaranje i lenčarenje po ceo dan, iako bi mnogi od nas voleli da to traje beskonačno dugo. Ali, i dosadno je po ceo dan ne raditi bukvalno ništa. Jedan od dokaza za moje ''mudre'' misli je knjiga ''Slobodna deca Samerhila'' Aleksandra Nila. Izuzetno interesantna knjiga. Ko voli i zna da čita, slobodno je može potražiti u obližnjoj knjižari.
Elem, da pređem na stvar.
Slave i rođendani su ovih dana u velikom zaletu, pa tako ni mene nisu zaobišli ti svečani događaji. Vratio sam se u svoj rodni kraj da sve to proslavim. Išlo mi je na ruku i to što u periodu tih proslava moj fakultet nije radio. Odnosno, dobili smo jednu nedelju odmora, kako bi se što lakše pripremili za predstojeće kolokvijume. Ali, ko još sprema kolokvijume za vreme slava? 
Jedva sam čekao da ugrabim prvu priliku kako bi' se vratio kući i kako bi zaboravio bar malo na fakultetske obaveze.
Moja misija se uspešno završila, bilo je to lepih desetak dana. Mnoge sarme i kolači su završili u mom stomaku. Zna se da se na slavama preskače samo prag. Bogata trpeza svakog dana na stolu, prosto je milina uvek vratiti se kući. A posle jela, sledilo je naravno višečasovno lenčarenje, a sve u cilju bržeg svarivanja hrane i kasnije ponovno konzumiranje iste. Naravno da se svi mi brzo priviknemo na tako lagodan život, sve nam je lepo, ali kad treba da se vratimo svojim obavezama, e tu već nastaje problem. ''Kako? Kako se vratiti? Zašto? Meni je ovde lepo, neću da se vratim.'' Ali onda shvatiš da te to neprestano lenčarenje i uživanje ne ispunjava i da ako želiš da uspeš u životu, moraš malo i da se pomučiš.
I zato se ja vratih u veliki grad, sa jasnom namerom i ciljem.
